вук
Пређи на навигацију
Пређи на претрагу
вук
Српски
вук (српски, lat. vuk)
Падеж | Једнина | Множина |
---|
Падеж | Једнина | Множина |
---|---|---|
Номинатив | вук | вукови / вуци |
Генитив | вука | вукова |
Датив | вуку | вуковима / вуцима |
Акузатив | вука | вукове |
Вокатив | вуче | вукови / вуци |
Инструментал | вуком | вуковима / вуцима |
Локатив | вуку | вуковима / вуцима |
Слогови: вук, множина: ву-ко-ви
Изговор:
Именица
вук, м
Значења:
- [1a.] у санскрту наилазимо на именицу мушког рода वृक [1] (чита се) врк са истоветним значењем као и у српском
- [1b.] у црквенословенском имамо реч влькъ
- [1c.] лат. Canis lupus[2]
(значење изведено преко синонима) делија, јунак, херој, фиг. витез фиг., вук фиг., змај фиг., орао фиг., соко фиг., протагониста [2][н 1]
Синоними:
Супротне речи:
Примери:
- Вукови припадају истој фамилији као пси.
- [1] Вук овако завија:
Ууу.
Изреке и пословице:
Човек је човеку вук.
Вук длаку мења, али ћуд никад.
Асоцијације:
Изведене речи:
Изрази:
- гладан ко Вршац [3]
- појо би и вука [3]
- појо магарца ("прошло је без икаквих последица, заташкана је непријатна ствар"). Ђурђево [3]
- боље је видити вука прит кућом о Божићу нег човека у кошуљи ("блага зима није добра за усеве"). Ново Милошево [3]
- ми о вуку, а вук на врата ("каже се за онога који наиђе у часу када се о њему говори"). Вршац [3]
- бити прождрљив, лаком на храну [3]
- и сит и козе на броју ("задовољене су обе стране"). Вршац [3]
- појев магарца ("прошло је без икаквих последица, заташкана је непријатна ствар"). Вршац [3]
- длаку мења, а ћуд никада ("човек обично не мења своју нарав"). Вршац [3]
Преводи
|
|
Сродни чланци са Википедије:
- Чланак у Википедији „вук“
Референце
- ↑ Санскрт: [[1]]
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Ћосић, Павле; et al. (гл. асистент и стручни консултант Бојана Ђорђевић) (2008). Речник синонима. Београд: Kornet. ISBN 978-86-86673-09-1. (COBISS)
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 3,8 Речник српских говора Војводине, измењено и допуњено издање у 4 тома, приредили мр Дејан Милорадов, Катарина Сунајко, мр Ивана Ћелић и др Драгољуб Петровић, Матица српска, Нови Сад.