sȋn

sȋn

sȋn (српски, ћир. си̑н)[уреди]

Именица[уреди]

sȋn, м

Облици:

  1. molitvi, sin [1]

Значења:

  1. Osoba muškog pola u odnosu na svoje roditelje. [1]
  2. Sin koji liči na majku. Вршац[1]
  3. Osoba muškog ili ženskog roda kojoj se prijateljski i intimno obraća starija osoba. [1]
  4. Sin božji. [1]

Примери:

  1. Ȅ, kad mi nàrāsto sȋn i kad je bȉo već mòmak, prodámo svȕ lȍšu [zemlju] i kȗpimo dòbru. Дероње [1]
  2. Òstala je sa trȍje sinóva. [2] [3] [4] [5] [6] [7] Томашевац Бачинци Шимановци Сремска Митровица Мартонош Госпођинци Бегеч Нови Сад Ново Милошево Башаид Кумане Меленци Арадац Зрењанин Велики Гај Сефкерин Вршац Избиште Врачев Гај Батања Деска [1]
  3. Ȍnda mi [j]e ȕmrla žèna pa je dòšo sȋn kod mène i snȃ, pa sȁd žívim kòd njī. Нови Бечеј [1]
  4. Pȍsle gȍdin dána sȋnovog venčánja, ròdio se sȋn mu. Нови Сад [1]
  5. Nȉkad jȁ njoj nísam kázla: štȍ se, sȋne, ne ùdaš? Štȁ jȁ mȃrim. Бачко Петрово Село Вршац [1]
  6. Ȍndak bȃca óraje i prèkrsti òca, sȋna, dùha — ámin. Томашевац [1]


Изведене речи:

  1. sȋnov [1]
  2. sinóvlji [1]


Изрази:

  1. kàki òtac tàki ˜, kàkva mȁti tàka ćȋ ("muško dete ima osobine oca a žensko majke"). Вршац [1]
  2. ˜ ga mȁterin ("blaga psovka"). Ново Милошево [1]
  3. Kákav ótac, tákav ˜ Вршац [1]
  4. Dok se otac rodisin po kući hodi ("kada se u peći pre hleba peku pogačice"). Ново Милошево [1]
  5. od óca nasȋna ("s generacije na generaciju"). Вршац [1]

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 Речник српских говора Војводине, измењено и допуњено издање у 4 тома, приредили мр Дејан Милорадов, Катарина Сунајко, мр Ивана Ћелић и др Драгољуб Петровић, Матица српска, Нови Сад.
  2. Павле Ивић—Жарко Бошњаковић—Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Друга књига: Морфологија, синтакса, закључци, текстови. — СДЗб, ХVIII, 1997, 586 стр, стр. 15.
  3. Софија Ракић-Милорадовић, Извештај о дијалектолошком истр. живању говора Батање. — ЕСМ, 3, 2001, 43—51, стр. 46.
  4. Иван Поповић, Говор Госпођинаца у светлости бачких говора као целине. Београд (САНУ, Посебна издања, књига СLХХV, Одељење литературе и језика, књига 21), 1968, 248 стр, стр. 30, 31, 165.
  5. Софија Ракић-Милорадовић, О говору Деске. — ЕСМ, 3, 2001, 52—67, стр. 53, 59.
  6. Невенка Секулић, Збирка дијалекатских текстова из Војводине. — СДЗб, ХХVII, 1981, 107—306, стр. 124, 126, 131, 133, 150.
  7. Мирослав Николић, Неке особине српског говора у Чипу код Будимпеште. — ЈФ, Х£IХ, књ. ХII, 1993, 137—153, стр. 142, 146.

Напомене[уреди]