фино

Пређи на навигацију Пређи на претрагу

фино

фино (српски, lat. fino)[уреди]

Прилог[уреди]

фино, прил.

Значења:

  1. Лепо, добро. [1]

Примери:

  1. О̀но је фи̑но би́ло, ѝде̄ш на̀ славу па ку̑пиш не̏ку а̀љину ил цѝпелу. Товаришево [1]
  2. Са̀мо о̏гризину на̀гӯрамо у фу̀руну, па кад се̏днеш ну̀с кревет, креве́тац би̏о, па за́пећак, би́ло је фи̑но о̏ндак. Нови Сад [1]
  3. Пове̑же ма́шне, наки̏ти фи̑но. [2] [3] Избиште Госпођинци Нови Бечеј Итебеј Јаша Томић Бока Томашевац Орловат Вршац [1]


Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Речник српских говора Војводине, измењено и допуњено издање у 4 тома, приредили мр Дејан Милорадов, Катарина Сунајко, мр Ивана Ћелић и др Драгољуб Петровић, Матица српска, Нови Сад.
  2. Павле Ивић—Жарко Бошњаковић—Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Прва књига: Увод и фонетизам. — СДЗб, ХV, 1994, 419 стр, стр. 349.
  3. Иван Поповић, Говор Госпођинаца у светлости бачких говора као целине. Београд (САНУ, Посебна издања, књига СLХХV, Одељење литературе и језика, књига 21), 1968, 248 стр, стр. 147.

Напомене[уреди]