Викиречник:Историја арапског писма

Арапско писмо представља систем који се користи за писање неколико језика Азије и Африке, међу којима су арапски, персијски, пашто и урду. Чак је и све до 16. века коришћен за писање појединих текстова на шпанском језику. Након латиничног и кинеског писма, арапско писм је треће најраспрострањеније писмо у свету.

Арапско писмо се пише са десна на лево у курзивном стилу. Међутим, историја арапског алфабета показује да се редослед слова у алфабету (ар:أبْجَد, abjad) мењао од свог првобитног облика. Сматра се да је арапски алфабет настао из набатејске варијације арамејског алфабета, који је настао из феничанског алфабета, из којег су такође настали и хебрејски и грчки алфабет (а самим тим и ћирилични и латинични алфабети).

Порекло

Арапски алфабет је настао или из набатејског, или (што је мање распрострањено мишљење) из сиријачког. Чини се да набатејски алфабет постао арапски алфабет на следећи начин:

• У 6. и 5. веку п. н. е, северна семитска племена су емигрирала и основала краљевство са центром у Петри, у Јордану. Сматра се да је овај народ највероватније говорио неким обликом арапског језика.
• Најстарији споменици писани набатејским алфабетом су на арамејском језику (који је у то време био језик комуникације и размене), и он је садржао неке одлике арапског језика. Писали су писмом које је варијанта арамејског писма, које је наставило да се развија; поделило се у два облика, од којих је други, више курзиван и писан на брзину, све више утицао на монументални, те је тако постепено настао арапски алфабет.

Преисламски арапски натписи

Петроглифи у Долини месеца (Јордан)

Први текст написан арапским алфабетом датира из 512. године. То је тројезична посвета писана на грчком, сиријачком и арапском, и нађен је у Забаду у Сирији. Верзија арапског језика која се овде јавља обухвата само 22 слова, од којих се само 15 разликују од оних који се користе за обележавање оних 28 фонема које и данас постоје. Око 50.000 арапских натписа из преисламског периода је преживело до данас, а већина њих је написана на древним северноарапским језицима. Међутим, писани су алфабетима позајмљених из разних епиграфских северноарапских алфабета. Курзивно набатејско писмо је постало арапско писмо највероватније у периоду између времена настанка натписа у Намари и онога на планини Рам. С обзиром да је било курзивно, било је подложно променама. Епиграфске забелешке су веома ретке, са само пет аутентичних предисламских арапских натписа преживелих до сада, иако и неки други могу потицати из тог периода.

Како је курзивно набатејско писмо прерасло у арапско писмо, постало је и веома повезано у писању. Нека слова су добила исти облик као нека друга слова, што је створило нове нејасноће, као што је приказано у следећој табели:

Ране исламске промене

Арапски алфабет је први пут потврђен у свом класичном облику у 7. веку, вероватно у првим годинама ислама током записивања Курана, када су књижевници схватили да је тумачење које је које слово од ових проблематичних која личе једна на друга било веома тежак и не увек могућ посао, те је било потребно решити тај проблем. Записи на набатејском и сиријачком алфабету су у неким случајевима имали тачке коришћене ради распознавања слова која су у писању постала идентична. У исто време, систем тачака је придодат арапском језику ради стварања довољног броја слова за 28 фонема класичног арапског језика. Некада су та нова слова у алфабету ређана након својих првобитних облика без тачака, а некада на крају.

Најстарији преживели документ у којем се користе ове тачке је такође и најстарији преживели арапски папирус, (PERF 558), за који се сматра да је настао у априлу 643. године. Тачке у то време нису биле обавезне. Важни текстови, као што је, на пример, Куран, су често били учени напамет; ова пракса, која и данас живи, се вероватно јавила и делом да би се избеге потешкоће у читању писма, а делом и због оскудице књига у ово време када није било штампе, а сваки примерак књиге је преписиван ручно. Алфабет је затим имао 28 слова, која су такође коришћена и за писање бројева од 1 до 10, затим од 20 до 100, затим од 200 до 900, и на крају, 1000. У овом нумеричком редоследу, нова слова су стављана на крај алфабета. То је створило овај редослед: alif (1), b (2), j (3), d (4), h (5), w (6), z (7), H (8), T (9), y (10), k (20), l (30), m (40), n (50), s (60), ayn (70), f (80), S (90), q (100), r (200), sh (300), t (400), th (500), dh (600), kh (700), D (800), Z (900), gh (1000).

Недостатак знакова за вокале у писању арапског језика је створило нове недоумице: на пример, на класичном арапском језику, ktb може бити kataba = "он је писао", kutiba = "записано је" или kutub="књиге“.

Касније, придодати су вокали и хамза, и то у последљој половини 6. века, отприлике у исто време када је настала вокализација у сиријачком и хебрејском језику. Првобитно, овај проблем је решен системом црвених тачака, за које се сматра да их је осмислио један омејадски гувернер Ирака, Хаџаџ ибн Јусуф: тачка изнад = a, тачка испод = i, тачка на линији = u, а две тачке су представљале нунацију. Међутим, ово је било веома конфузно и лако се мешало са тачкама које су већ постојале ради распознавања слова, те је око 100 година касније прихваћен модерни систем вокализације. Овај систем је финализован око 786. године, а ревизију је учинио ал-Фарахиди.

Пре историјског декрета Хаџаџа ибн Јусуфа, све административне текстове су бележили персијски писари на средње-персијском писму користећи пахлави писмо, али многе од тих првобитних ортографских промена у арапском алфабету су највероватније предложене и учињене од стране ових писара.

Када су нови знакови придодати арапском алфабету, они су у редоследу узели алфабетску вредност слова чију су алтернативу они представљали. На исти начин, многе дијакритике нису имале никакву вредност.

Неке одлике арапског алфабета су се појавиле због разлике између куранског начина писања (које је пратило изговор меканског дијалекта којим су говорили Мухамед и његови први следбеници) и стандардног класичног арапског језика. У те одлике спадају „женско те“ (ة), хамза (ء) и „сломљени елиф“ (ى).

Реорганизација алфабета

Мање од једног века касније, арапски граматичари су извршили реорганизацију алфабета, ради лакшег обучавања, те су ставили слова сличног облика једне поред других. Ово је створило нови редослед који није био исти као нумерички редослед, који је постао мање важан током времена, с обзиром да су му конкуренцију правили индијски и грчки бројеви. Тај нови редослед представља исти редослед слова којим се данас користи савремено арапско писмо.