Викиречник:Istorija arapskog pisma

Arapsko pismo predstavlja sistem koji se koristi za pisanje nekoliko jezika Azije i Afrike, među kojima su arapski, persijski, pašto i urdu. Čak je i sve do 16. veka korišćen za pisanje pojedinih tekstova na španskom jeziku. Nakon latiničnog i kineskog pisma, arapsko pism je treće najrasprostranjenije pismo u svetu.

Arapsko pismo se piše sa desna na levo u kurzivnom stilu. Međutim, istorija arapskog alfabeta pokazuje da se redosled slova u alfabetu (ar:أبْجَد, abjad) menjao od svog prvobitnog oblika. Smatra se da je arapski alfabet nastao iz nabatejske varijacije aramejskog alfabeta, koji je nastao iz feničanskog alfabeta, iz kojeg su takođe nastali i hebrejski i grčki alfabet (a samim tim i ćirilični i latinični alfabeti).

Poreklo

Arapski alfabet je nastao ili iz nabatejskog, ili (što je manje rasprostranjeno mišljenje) iz sirijačkog. Čini se da nabatejski alfabet postao arapski alfabet na sledeći način:

• U 6. i 5. veku p. n. e, severna semitska plemena su emigrirala i osnovala kraljevstvo sa centrom u Petri, u Jordanu. Smatra se da je ovaj narod najverovatnije govorio nekim oblikom arapskog jezika.
• Najstariji spomenici pisani nabatejskim alfabetom su na aramejskom jeziku (koji je u to vreme bio jezik komunikacije i razmene), i on je sadržao neke odlike arapskog jezika. Pisali su pismom koje je varijanta aramejskog pisma, koje je nastavilo da se razvija; podelilo se u dva oblika, od kojih je drugi, više kurzivan i pisan na brzinu, sve više uticao na monumentalni, te je tako postepeno nastao arapski alfabet.

Preislamski arapski natpisi

Petroglifi u Dolini meseca (Jordan)

Prvi tekst napisan arapskim alfabetom datira iz 512. godine. To je trojezična posveta pisana na grčkom, sirijačkom i arapskom, i nađen je u Zabadu u Siriji. Verzija arapskog jezika koja se ovde javlja obuhvata samo 22 slova, od kojih se samo 15 razlikuju od onih koji se koriste za obeležavanje onih 28 fonema koje i danas postoje. Oko 50.000 arapskih natpisa iz preislamskog perioda je preživelo do danas, a većina njih je napisana na drevnim severnoarapskim jezicima. Međutim, pisani su alfabetima pozajmljenih iz raznih epigrafskih severnoarapskih alfabeta. Kurzivno nabatejsko pismo je postalo arapsko pismo najverovatnije u periodu između vremena nastanka natpisa u Namari i onoga na planini Ram. S obzirom da je bilo kurzivno, bilo je podložno promenama. Epigrafske zabeleške su veoma retke, sa samo pet autentičnih predislamskih arapskih natpisa preživelih do sada, iako i neki drugi mogu poticati iz tog perioda.

Kako je kurzivno nabatejsko pismo preraslo u arapsko pismo, postalo je i veoma povezano u pisanju. Neka slova su dobila isti oblik kao neka druga slova, što je stvorilo nove nejasnoće, kao što je prikazano u sledećoj tabeli:

Rane islamske promene

Arapski alfabet je prvi put potvrđen u svom klasičnom obliku u 7. veku, verovatno u prvim godinama islama tokom zapisivanja Kurana, kada su književnici shvatili da je tumačenje koje je koje slovo od ovih problematičnih koja liče jedna na druga bilo veoma težak i ne uvek moguć posao, te je bilo potrebno rešiti taj problem. Zapisi na nabatejskom i sirijačkom alfabetu su u nekim slučajevima imali tačke korišćene radi raspoznavanja slova koja su u pisanju postala identična. U isto vreme, sistem tačaka je pridodat arapskom jeziku radi stvaranja dovoljnog broja slova za 28 fonema klasičnog arapskog jezika. Nekada su ta nova slova u alfabetu ređana nakon svojih prvobitnih oblika bez tačaka, a nekada na kraju.

Najstariji preživeli dokument u kojem se koriste ove tačke je takođe i najstariji preživeli arapski papirus, (PERF 558), za koji se smatra da je nastao u aprilu 643. godine. Tačke u to vreme nisu bile obavezne. Važni tekstovi, kao što je, na primer, Kuran, su često bili učeni napamet; ova praksa, koja i danas živi, se verovatno javila i delom da bi se izbege poteškoće u čitanju pisma, a delom i zbog oskudice knjiga u ovo vreme kada nije bilo štampe, a svaki primerak knjige je prepisivan ručno. Alfabet je zatim imao 28 slova, koja su takođe korišćena i za pisanje brojeva od 1 do 10, zatim od 20 do 100, zatim od 200 do 900, i na kraju, 1000. U ovom numeričkom redosledu, nova slova su stavljana na kraj alfabeta. To je stvorilo ovaj redosled: alif (1), b (2), j (3), d (4), h (5), w (6), z (7), H (8), T (9), y (10), k (20), l (30), m (40), n (50), s (60), ayn (70), f (80), S (90), q (100), r (200), sh (300), t (400), th (500), dh (600), kh (700), D (800), Z (900), gh (1000).

Nedostatak znakova za vokale u pisanju arapskog jezika je stvorilo nove nedoumice: na primer, na klasičnom arapskom jeziku, ktb može biti kataba = "on je pisao", kutiba = "zapisano je" ili kutub="knjige“.

Kasnije, pridodati su vokali i hamza, i to u posledljoj polovini 6. veka, otprilike u isto vreme kada je nastala vokalizacija u sirijačkom i hebrejskom jeziku. Prvobitno, ovaj problem je rešen sistemom crvenih tačaka, za koje se smatra da ih je osmislio jedan omejadski guverner Iraka, Hadžadž ibn Jusuf: tačka iznad = a, tačka ispod = i, tačka na liniji = u, a dve tačke su predstavljale nunaciju. Međutim, ovo je bilo veoma konfuzno i lako se mešalo sa tačkama koje su već postojale radi raspoznavanja slova, te je oko 100 godina kasnije prihvaćen moderni sistem vokalizacije. Ovaj sistem je finalizovan oko 786. godine, a reviziju je učinio al-Farahidi.

Pre istorijskog dekreta Hadžadža ibn Jusufa, sve administrativne tekstove su beležili persijski pisari na srednje-persijskom pismu koristeći pahlavi pismo, ali mnoge od tih prvobitnih ortografskih promena u arapskom alfabetu su najverovatnije predložene i učinjene od strane ovih pisara.

Kada su novi znakovi pridodati arapskom alfabetu, oni su u redosledu uzeli alfabetsku vrednost slova čiju su alternativu oni predstavljali. Na isti način, mnoge dijakritike nisu imale nikakvu vrednost.

Neke odlike arapskog alfabeta su se pojavile zbog razlike između kuranskog načina pisanja (koje je pratilo izgovor mekanskog dijalekta kojim su govorili Muhamed i njegovi prvi sledbenici) i standardnog klasičnog arapskog jezika. U te odlike spadaju „žensko te“ (ة), hamza (ء) i „slomljeni elif“ (ى).

Reorganizacija alfabeta

Manje od jednog veka kasnije, arapski gramatičari su izvršili reorganizaciju alfabeta, radi lakšeg obučavanja, te su stavili slova sličnog oblika jedne pored drugih. Ovo je stvorilo novi redosled koji nije bio isti kao numerički redosled, koji je postao manje važan tokom vremena, s obzirom da su mu konkurenciju pravili indijski i grčki brojevi. Taj novi redosled predstavlja isti redosled slova kojim se danas koristi savremeno arapsko pismo.