Европска унија
„Eu” преусмерава овде. За друге употребе, погледајте Eu (вишезначна одредница).
Европска унија (скраћено: ЕУ) је међувладина и наднационална унија (заједница) двадесет осам држава Европе. Унија своје корене води од Европске економске заједнице основане Римским уговором 1957. од стране шест европских држава. Од тада се Европска заједница проширила придруживањем нових држава-чланица и стекла већу моћ. Ова заједница је оформљена под садашњим именом Уговором о Европској унији (више познатим под именом Мастрихтски уговор) 1992. године. Многи аспекти ЕУ су постојали и пре потписивања овог уговора, преко разних организација оформљених 50-их година двадесетог века. Лисабонским споразумом потписаним децембра 2007. предвиђена је измена садашњих споразума како би се кориговале политичке и правне структуре Европске уније. Процес ратификације Лисабонског споразума завршен је у новембру 2009. године.
Европска унија ствара јединствено тржиште путем система закона који се примењује у свим државама чланица, што гарантује слободан проток људи, роба, услуга и капитала.[1] Она задржава заједничку трговинску политику, пољопривредну политику и политика у области рибарства и регионалног развоја.[2] Европска унија је 2002. увела заједничку валуту евро, коју је до сада усвојило 18 држава чланица.
Политичке активности Европске уније се испољавају у многим сферама, од политике здравства и економске политике доиностраних послова и одбране. Контрола пасоша на граничним прелазима држава-чланица је укинута Шенгенским споразумом.[3] У зависности од развијености сваке земље понаособ, организација Европске уније се разликује у различитим областима.
ЕУ је дефинисана као:
- федерација у монетарним односима, пољопривреди, трговини и заштити животне средине;
- конфедерација у социјалној и економској политици, заштити потрошача, унутрашњој политици и као
- међународна организација у спољној политици. Главна област на којој ЕУ почива је јединствено тржиште које се базира на царинској унији, јединственој монети (усвојеној од стране 18 чланица), заједничкој пољопривредној политици и заједничкој политици у сфери рибарства.
Са скоро 500 милиона становника Европска унија има 31% удела у светском номиналном бруто домаћем производу (15,8 билиона америчких долара) у 2007.[4]Унија представља своје чланице у Светској трговинској организацији и посматрач је на самитима Групе 8 и Уједињених нација. 21 чланица Европске уније је и чланица НАТО пакта. Важне институције Европске уније су Европска комисија, Европски парламент, Савет Европске уније, Европски савет, Европски суд правде иЕвропска централна банка. Грађани Европске уније своје представнике у Европском парламенту бирају сваких 5 година.
Садржај
[уреди][[[Европска унија|сакриј]]]
- 1Статус
- 2Правна основа
- 3Историја
- 4Институције
- 5Седишта институција Европске уније
- 6Државе чланице и проширења
- 7Тренутна питања
- 8Економски положај
- 9Види још
- 10Извори
- 11Литература
- 12Спољашње везе
Статус
[уреди]Европска унија је најмоћнија регионална организација која тренутно у свету постоји. Као што се из претходног може видети, у неким областима где су државе чланице свој суверинитет препустиле Европској унији, може се рећи да је Европска унија федерација или конфедерација. Унија нема право да премести додатна овлашћења других чланица на себе без допуштења одређене чланице. Исто тако, одређени број чланица руководи самостално својим политикама од националног интереса, као што су инострани послови, одбрана, валута.
Захваљујући оваквом устројству, Европска унија се не може дефинисати ни као интернационална организација ни као конфедерација или федерација. Могло би се рећи да је sui generis целина.
Тренутни и будући статус Европске уније је предмет велике политичке пажње унутар неких чланица ЕУ.
Правна основа
[уреди]Правна основа Европске уније су уговори између њених чланица. Они су доношени током година. Први такав уговор јеУговор из Париза (1951) којим је оформљена Европска заједница за угаљ и челик између шест европских земаља. Овај уговор је истекао пре доношења доцнијих уговора. Са друге стране, Римски уговор (1957) и даље траје, после њега је донесен Мастрихтски уговор (1992), који је Европску унију конституисао под тим именом. Највише амандмана на Римски уговор се тицало приступа 10 нових чланица 1. маја 2004.
Чланице ЕУ су се недавно договориле око текста Европског Устава који ће, ако се ратификује од стране чланица, постати први званични устав ЕУ замењујући све дотадашње уговоре.
Ако Устав не прође приликом ратификације свих чланица, онда би можда било неопходно поново отворити преговоре у вези његовог доношења. Већина политичара и државних званичника се слажу око тога да је садашњи пред-устав неодговарајућ за тренутних 25 држава чланица (као и за будуће). Старији политичари (нарочито у Француској) имају став да ако устав не ратификује неколико чланица, треба „наставити без њих“.
Видети такође:
- Уговори Европске уније
- Уговор о Уставу Европске уније
Историја
[уреди]Главни чланак: Историја Европске уније
Церемонија потписивања Уговора у Риму (1957)
Покушаји да се уједине диспаратне нације Европе претходе националној држави. Они су се дешавали константно кроз историју континента још од пропасти Римског царства. Франачко царство Карла Великог, Свето Римско царство иДржавна заједница Пољске и Литваније су ујединили велика пространства. Много касније, током 19. века - царинске уније под Наполеоном и освајања нацистичке Немачке '40. година двадесетог века су имала само тренутно постојање.
С обзиром на изворне језичке и културне различитости у Европи, ови покушаји обично су подразумевали војно потчињавање невољних и непослушних нација, што би потом довело до нестабилности и коначног неуспеха. Један од првих предлога за мирно уједињење кроз сарадњу и једнакост чланства дао је зачетник пацифизма Виктор Иго (1851). Након катастрофа Првог, а затим и Другог светског рата, покретачка снага за оснивање Европске уније (односно онога из чега ће се она потом развити) значајно је порасла, вођена жељом да се Европа обнови и спречи могућност да се такви ужаси рата икада понове. Европска заједница за угаљ и челик (оформљена 1951, а коју су чиниле: Западна Немачка, Француска, Италија и земље Бенелукса) је била иницијална каписла за даље уједињење Европе.
Прва царинска унија, која се изворно звала Европска економска заједница, основана је Римским уговором 1957, а имплементирана 1. јануара 1958. Касније се променила у Европску заједницу, која је сада „први стуб“ Европске уније. ЕУ се развила од трговачког система до економског и политичког партнерства.
Институције
[уреди]Европска унија има неколико институција:
- Европски парламент (751 члан)
- Савет Европске уније (или 'Савет министара') (28 чланова)
- Европски савет
- Европска комисија (28 чланова)
- Европски суд (28 судија)
- Европски финансијски суд (28 чланова)
- Постоји неколико финансијских тела:
- Европска централна банка (који заједно са националним (народним) банкама чини Европски систем централних банака)
- Европска инвестициона банка (укључујући Европски инвестициони фонд)
Постоји још много тела задужена за спровођење објективне политике и правде. То су тзв. Агенције Европске уније.
Поред тога, постоје и саветодавна тела, међу којима су:
Европски савет
[уреди]Главни чланак: Европски савет
Доналд Туск, председник Европског савета
Политичко вођство Европске уније је Европски савет, који се обично састаје четири пута годишње. Њега чини један представник по држави — или шеф државе или шеф владе - уз председника Европског савета као и председника Европске комисије. Представницима држава чланица помажу њени министри иностраних послова. Европски савет користи своју водећу улогу да реши спорове између држава чланица и институција Европске уније и да се реше политичке кризе и неслагања због контроверзних питања и политика. Европски савет се не треба поистовећивати са Саветом Европе, међународном организацијом независном од Европске уније.
19. новембра 2009. Херман ван Ромпуј је изабран за првог председника Европског савета, док је Кетрин Ештон изабрана за високог представника уније за спољну и безбедносну политику. Обоје су ступили на дужност 1. децембра 2009.
Савет Европске уније
[уреди]Главни чланак: Савет Европске уније
Савет Европске уније (понекад се назива Савет министара) чини другу половину законодавства Европске уније. Чине је министри из сваке државе чланице и састаје се у другачијем саставу у зависности од проблема којим се бави. И поред различитог састава, оно се сматра једним телом.[5] Поред законодавне улоге, Савет Европске уније има и извршне функције по питању зајаедничке спољне и безбедносне политике.
Европска комисија
[уреди]Главни чланак: Европска комисија
Жан Клод Јункер, председник Европске комисије
Европска комисија је извршно тело и одговорна је за законске иницијативе и свакодневно управљање Европско унијом. Тренутно је чине 28 европских комесара за различита поља деловања, по један из сваке државе. Председника и чланове европске комисије предлаже Европски савет. Именовање председника и чланова комисије мора да одобри Европски парламент.[6]
Европски парламент
[уреди]Главни чланак: Европски парламент
Европски парламент представља једну половину законодавста Европске уније. 736 (ускоро ће бити 750) европских посланика директно бирају држављани ЕУ сваких пет година. Иако се посланици бирају по државном кључу, они се организују по политичким групама, а не по држављанству. Свака држава чланица има одређени број посланика, а они се у неким случајевима бирају по националним изборним јединицама. Парламент и Савет Европске уније заједно усвајају законе у скоро свим областима под редовном законодавној процедури. Ово се такође односи и на буџет Европске уније. Коначно, Европска комисија одговара Европском парламенту, потребна јој је његово одобрење за именовање и мора да подноси извештаје Парламенту. Председник Европског парламента представља Парламент. Председника и потпредседника Парламента бирају посланици сваке две и по године.[7]
Седишта институција Европске уније
[уреди]- Европска унија нема званични главни град, а седишта њених институција се налазе у неколико различитих градова. Брисел је седиште Европске комисије и Савета Европске уније (Савет министара), као и домаћин састанака и пленарних заседања Европског парламента. Брисел се управо због овога сматра де факто главним градом ЕУ.
- Стразбур је седиште Европског парламента и домаћин је већине пленарних заседања.
- Европски суд и секретаријат Европског парламента се налазе у Луксембургу.
- Европска централна банка је смештена у Франкфурту.
Државе чланице и проширења
[уреди]За више информација погледајте: Чланице Европске уније, Проширење Европске уније, Државе које се граниче са Европском унијом и Копенхагенски критеријум
| Државе чланице Европска уније
{{Image label small|x=0.925|y=0.96|scale=400|text=[[Кипар]}} МађарскаУ периоду од 1952/1958. шест оснивачких земаља ЕУ биле су: Белгија, Западна Немачка, Италија,Луксембург, Француска и Холандија. Деветнаест будућих земаља су јој се придружиле у „таласима проширења“ који су дати у следећој табели:
Напомене:
Кандидати за чланство, остале земље[уреди]Званичне земље кандидати за чланство су Република Македонија, Турска, Албанија, Црна Гора и Србија за које се не зна када ће тачно постати чланице уније.Турска је држава око које се воде разне полемике унутар ЕУ о томе да ли би требало да буде примљена у чланство. Земље које су званично регистроване као потенцијални кандидати су Босна и Херцеговина и Република Косово (једнострано проглашена држава на територији Србије). Многе државе, као што су Норвешка, Швајцарска и Лихтенштајн, не желе да уђу у ЕУ, али с њом имају специјалне споразуме. Исланд је одустао од чланства у Европској Унији. Тренутна питања[уреди]Главна питања са којима се Европска унија у овом тренутку бави је њено проширење на југ и исток, односи са Сједињеним Америчким Државама, ревизија правилаПакта за стабилност и ратификација Устава Европске уније од стране држава чланица. Статус прекоокеанских територија[уреди]За више информација погледајте: Специјалне територије Европске уније Неке територије имају званичне односе са чланицама ЕУ захваљујући колонијалној прошлости, културним везама или географском положају. Ту се пре свега мисли на прекоморске територије Француске, Шпаније, Холандије и Велике Британије. Економски положај[уреди]Године 2005, ЕУ је имала највећу економију на свету са, БДП од 9.486•10¹² евра (или 12.427•10¹² USD са курсом од 1,31$ за 1 евро 11. јануара, 2005. Животни стандард[уреди]Следи табела са подацима о БДП по глави становника у свакој држави ЕУ понаособ. Подаци су из 2004.
*Извор података ММФ PPP је скраћеница за Purchasing-Power-Parity, треба превести БДП ЕУ је мањи од БДП Сједињених Америчких Држава који износи USD 38,031 по глави становника (2004). Види још[уреди]Извори[уреди]
Литература[уреди]
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Uredio Nemanja Nikolic,11 godina.
Nadam se da vam se dopada.