farisej

Извор: Викиречник
Иди на навигацију Иди на претрагу

FARISEJSTVO

Farisejstvo - ko je farisej i šta su činili fariseji iz Biblije Isus Hrist i fariseji• Potrudimo se da predstavimo fariseja, pozajmljujući njegovu sliku iz Jevanđelja, kako bi svako ko pogleda to čudovišno izobraženje, mogao pažljivo da se čuva, po zaveštanju Gospodnjem, od kvasca farisejskoga (Mt. 16,6): to znači od farisejskog načina razmišljanja, od njihovih pravila i njihovog držanja.

Zadovoljavajući se ispunjavanjem spoljašnjih religioznih obreda i činjenjem nekih vidljivih dobrih dela, koja nisu strana ni neznabošcima, farisej ulizički služi strastima koje stalno pokušava da prikrije i koje u značajnoj meri ne vidi i ne priznaje u sebi, a koje ga čine potpuno slepim u odnosu na Boga i celokupno Božansko učenje. Poznanje, a potom i viđenje dejstva duševnih strasti u sebi omogućava se pokajanjem; ali farisej je zatvoren za pokajna osećanja. Kako može da se skruši, umili i smiri srce koje je zadovoljno sobom? Nesposoban za pokajanje, on nije u stanju da vidi svetlost zapovesti Božijih, koje prosvećuju oči uma. Iako se bavi čitanjem Svetog Pisma, iako u njemu vidi ove zapovesti, on se u svojoj pomračenosti ne zadržava na njima: one izmiču njegovim pogledima i on ih zamenjuje sopstvenim mudrovanjem, besmislenim i izopačenim. Šta može biti čudnije i neumesnije od farisejskog mudrovanja pomenutog u Jevanđelju! Ako se ko kune hramom, to nije ništa tvrdili su fariseji a ko se kune zlatom hramovnim, kriv je (Mt. 23,16). Ostavljajući ispunjavanje zapovesti Božijih, koje čine suštinu Zakona, farisej teži ka detaljnom ispunjavanju spoljašnjih sitnica, makar to bilo uz očigledno narušavanje zapovesti. Svete zapovesti Božije, u kojima je život večni, fariseji su potpuno zanemarivali, potpuno su ih zaboravljali! Dajete desetak govorio im je Gospod od metvice, i od kopra, i od kima, a ostaviste što je pretežnije u Zakonu: pravdu i milost i veru… Vođi slepi, koji oceđujete komarca a kamilu proždirete (Mt. 23,23‐24).

Najskrivenija od svih duševnih strasti je sujeta. Ova strast se više od drugih maskira pred ljudskim srcem, pružajući mu zadovoljstvo koje se često doživljava kao uteha savesti, kao Božanska uteha. Upravo sujetom je zakvašen farisej. On sve čini radi ljudske pohvale; on voli da i njegova milostinja, i post, i molitva imaju svedoke. On ne može da bude učenik Gospoda Isusa Koji je Svojim sledbenicima naredio da prenebregavaju ljudsku slavu i da idu putem poniženja, lišavanja, stradanja… Misao o nebeskoj, duhovnoj slavi, o slavi Božijoj, večnoj, o samoj večnosti, nema pristup njegovoj duši koja se vuče po zemlji, po zemaljskom prahu i truleži. Fa risej je srebroljubiv. Njegovo srce je tamo gde je njegovo blago. Tamo je vera njegova, tamo je nada njegova, tamo je ljubav njegova! Ustima, krajem jezika on ispoveda Boga, a srcem ga odbacuje. Nikada ne oseća prisustvo Božije, ne vidi promisao Božiji, ne zna opitno šta znači strah Božiji. Za njegovo srce Boga nema, nema ni bližnjih. On je sav od zemlje, sav telesan, sav u vlasti duševnih strasti one ga pokreću, upravljaju njime, vuku ga ka svakom bezakonju; on živi i deluje jedino iz samoljublja. U toj duši podignut je idol ʺjaʺ. Idolu se neprestano kadi tamjanom, neprestano mu se prinose žrtve. Kako u toj duši može da se sjedini služenje svesvetom Bogu, sa služenjem gnusnom kumiru? Ta duša je u strašnoj zapuštenosti, u strašnom mraku, u strašnom mrtvilu. To je mračna pećina u kojoj obitavaju samo divlje zveri ili čak pre ljuti razbojnici. To je grob ukrašen spolja, za čulne ljudske oči koje je tako lako obmanuti, a unutra ispunjen mrtvim kostima, smradom, crvima, svačim nečistim i bogomrskim.

Budući da je tuđ Bogu, farisej ima potrebu da se pred ljudima pokazuje kao služitelj Božiji; budući ispunjen svim bezakonjima, on ima potrebu da se ljudima predstavlja kao da je ispunjen dobrodeteljima; stremeći ka tome da udovolji svojim strastima, on ima potrebu da svoje postupke učini spolja doličnima. Fariseju je neophodna maska. On nikako ne želi da bude zaista blagočestiv i dobrodeteljan, nego samo hoće da ga ljudi smatraju za takvog, pa se stoga oblači u licemerje. Sve je u njemu namešteno, sve je u njemu unapred smišljeno! Dela, reči, čitav njegov život, sve predstavlja neprestanu laž. Njegovo srce, kao mračni ad, preispunjeno je svakoja kim strastima, svakojakim porocima, neprekidnim mučenjem. Upravo to njegovo adsko srce odiše protiv bližnjeg nečovečnošću, ubistvenim osećajem sablazni i osuđivanja Farisej koji se trudi da ispadne pravedan pred ljudima, budući u duši čedo satane, uzima iz Zakona Božijeg neke crte i ukrašava se njima kako neopitne oči u njemu ne bi prepoznale neprijatelja Božijeg, nego da mu se povere kao prijatelju Božijem i tako postanu njegova žrtva. Farisej ne osuđuje zlo u bližnjima, niti porok, niti narušavanje Zakona Božijeg. He! Kako može da osuđuje zlo kome je drug i miljenik? Njegove strele usmerene su na dobrodetelj. Ali, da bi bio precizniji, on kleveće dobrodetelj, pripisujući joj zlo, sablažnjavajući se na to zlo, i dok naoko pobeđuje zlo, on ubija omraženog slugu Hristovog.