кочијаш

Пређи на навигацију Пређи на претрагу

кочијаш

кочијаш (српски, lat. kočijaš)[уреди]

Именица[уреди]

кочијаш, м

Облици:

  1. -а́ша [1]
  1. кочѝја̄ш [1]
  2. кочѝја̄ш [1]

Значења:

  1. Онај који управља колима са коњском запрегом. [2] Лупак Водник Клокотич Равник Јабалче Нермиђ Крашово[1]
  2. Особа која у свадби управља колима у којима се вози кум. [1]
  3. Фијакериста. [3] Вајска Кула Бегеч Чуруг Госпођинци Шајкаш Каћ Гардиновци Тител Конак[1]
  4. Исто. [1]
  5. Натприродна бића која се по веровању везују за Тодоров дан. [2] Лупак Водник Клокотич Равник Јабалче Нермиђ Крашово[1]
  6. Онај који води коња. [1]
  7. Приликом орања, дрљања и сл. коњском запрегом. [1]
  8. Приликом вршидбе. [1]
  9. Особа која, у оквиру породичне задруге, брине о коњима. [1]

Примери:

  1. Кочија́ши ме̏ту бро̑нѕе, зве́чке и пра̏порце на ко̀ње. [4] [5] [6] [7] [8] [3] [9] [10] Кумане Јамена Моровић Вашица Гибарац Бачинци Сот Сремска Рача Кукујевци Мартинци Ердевик Лежимир Свилош Лаћарак Сремска Митровица Јазак Черевић Сремска Каменица Буковац Јарак Хртковци Вогањ Врдник Кленак Платичево Грабовци Огар Купиново Карловчић Прхово Голубинци Марадик Крушедол Бешка Крчедин Белегиш Нови Сланкамен Бољевци Старчево Батајница Мартонош Суботица Пачир Сивац Бачки Брестовац Бајша Ада Мол Кула Вајска Кула Лалић Силбаш Дероње Деспотово Равно Село Змајево Турија Бечеј Чуруг Госпођинци Жабаљ Ђурђево Каћ Шајкаш Вилово Гардиновци Тител Бачка Паланка Бегеч Руменка Ченеј Нови Сад Бачко Градиште Српски Крстур Банатско Аранђелово Санад Мокрин Падеј Нови Кнежевац Иђош Кикинда Ново Милошево Српска Црња Радојево Нови Бечеј Башаид Меленци Итебеј Житиште Тараш Елемир Арадац Зрењанин Ботош Бока Конак Маргита Велико Средиште Орловат Перлез Фаркаждин Идвор Чента Сефкерин Иланџа Алибунар Вршац Уљма Панчево Црепаја Омољица Баваниште Долово Делиблато Ковин Бела Црква Деска Батања [1]
  2. Зва̏о се кочѝја̄ш ко̏ те̏ра ко̀ње. Товаришево [1]
  3. Ми̑ смо ѝмали три̑ кочија́ша ко̀ји су но̀сили ре̑дом у Бео́град мле́ко. Војка [1]
  4. Џа̏нда̄р сѐди са кочија́шима на̀ коли. Сомбор [1]
  5. Кумовски кочијаш или кумовски момак је најчешће неко од кумове браће, а може и од другова. Он тера кумова кола и треба да је веома способан кочијаш, јер поједини свати уз пут теже да оби ђу ку ма, а он то не сме до зво ли ти „ни за жи ву гла ву”. [11] [1]
  6. Ту је и стан првог „парадошког” кочијаша, који је због одговорности посла био боље плаћен од осталих кочијаша. [12] Сомбор [1]
  7. Та̀ко̄ су га зва́ли кочѝја̄ш, о̑н је те̏ро ко̀ње, ра́дијо, и о̀ро и др́љо и све̏. Суботица [1]
  8. Та̑ј што и др̀жи је кочѝја̄ш. [13] Жабаљ [1]
  9. Пре него што се почне вр́ћи, мора се насадити вр̏ша̄ј, ставити на́сад, тј. поређати развезане снопове у круг на вр̏шај. У средини кочѝја̄ш држи поводац, а а̀јка̄ч тера коња да иде укруг и да млати класје. [13] Чуруг Жабаљ Каћ [1]
  10. У Стапару, као и по околним салашима, живело се у кућним задругама, које су имале и по 15—20 чланова. Била је извршена подела посла међу члановима породице. Онај који је ишао за плугом звао се „ратар”, онај који је чувао овце звао се „чобан”. „Говедар” или „волар” се старао о говедима, „кочијаш” је водио рачуна о коњима, „пастир” је чувао говеда. [14] [1]


Изрази:

  1. Псовати/пцовати ко ˜ ("ружно и много псовати"). Јаша Томић Неузина Бока Шурјан [1]

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 Речник српских говора Војводине, измењено и допуњено издање у 4 тома, приредили мр Дејан Милорадов, Катарина Сунајко, мр Ивана Ћелић и др Драгољуб Петровић, Матица српска, Нови Сад.
  2. 2,0 2,1 Михај Н. Радан, Карашевска митолошка и демонолошка лескика. — КЖ, 4 (128), децембар 2002, 10—12, стр. 11.
  3. 3,0 3,1 Гордана Вуковић—Жарко Бошњаковић—Љиљана Недељков, Војвођанска коларска терминологија. Нови Сад (Филозофски факултет), 1984, 258 стр.
  4. Невенка Секулић, Збирка дијалекатских текстова из Војводине. — СДЗб, ХХVII, 1981, 107—306, стр. 128, 139.
  5. Павле Ивић—Жарко Бошњаковић—Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Прва књига: Увод и фонетизам. — СДЗб, ХV, 1994, 419 стр, стр. 64, 119, 123.
  6. Павле Ивић—Жарко Бошњаковић—Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Друга књига: Морфологија, синтакса, закључци, текстови. — СДЗб, ХVIII, 1997, 586 стр, стр. 111, 336, 452.
  7. Берислав М. Николић, Сремски говор. — СДЗб, ХIV, 1964, 201—413, стр. 402.
  8. Коњи врани. 1987, 326 стр, стр. 83.
  9. Анђелка Петровић, Пастирска терминологија Буковца (рукопис дипломског рада).
  10. Јован Јерков, Мочење — топљење конопље у Срба у Батањи тридесетих година. — ЕСМ, 3, 2001, 118—123.НОВ Весна Марјановић, Савремене трансформације новогодишњих обичаја Војводине. — Рад, 35, 1993, 177—186, стр. 121.
  11. Миле Попов, Свадба у северном Банату. — Рад, 18—19, 1969—1970, 29—72, стр. 53.
  12. Стари занати у Војводини. 1992, 340 стр, стр. 211.
  13. 13,0 13,1 Гордана Драгин, Из ратарске и повртарске терминологије Шајкашке. — СДЗб, ХХХVII, 1991, 623—708.
  14. Софија Димитријевић, Етнолошка истр. живања у околини Сомбора. — Рад, 18—19, 1969—1970, 83—100, стр. 85.

Напомене[уреди]