звонар

звонар

звонар (српски, lat. zvonar)[уреди]

Именица[уреди]

звонар, м

Категорије: паст.


Облици:

  1. -а́ра [1]

Значења:

  1. Онај који звони у црквена звона. [1]
  2. Онај који звоњењем растерује облаке. Јамена[1]
  3. Животиња на којој је звоно, обично ован предводник. [2] Јамена Моровић Гибарац Моловин Сремска Рача Вишњићево Бачинци Сот Кукујевци Мартинци Ердевик Грабовци Кленак Платичево Хртковци Јарак Вогањ Шуљам Лежимир Свилош Купиново Огар Јазак Врдник Черевић Бољевци Карловчић Прхово Мали Радинци Нерадин Сремска Каменица Старчево Војка Голубинци Марадик Крушедол Батајница Белегиш Нови Сланкамен Крчедин Чуруг Госпођинци Жабаљ Футог Итебеј[1]

Примери:

  1. Зво̀ни зво̀на̄р за ју̏трење. Бачинци [1]
  2. О̑н се дого̀вори са црквења́ком звона́ром и ста̏не за зи̑д. [3] [4] Врдник Лаћарак Суботица Пачир Равно Село Чуруг Госпођинци Жабаљ Ђурђево Банатско Аранђелово [1]


Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Речник српских говора Војводине, измењено и допуњено издање у 4 тома, приредили мр Дејан Милорадов, Катарина Сунајко, мр Ивана Ћелић и др Драгољуб Петровић, Матица српска, Нови Сад.
  2. Жарко Бошњаковић, Пастирска терминологија Срема. Нови Сад (Филозофски факултет), 1985, 174 стр.
  3. Берислав М. Николић, Сремски говор. — СДЗб, ХIV, 1964, 201—413, стр. 400.
  4. Павле Ивић—Жарко Бошњаковић—Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Прва књига: Увод и фонетизам. — СДЗб, ХV, 1994, 419 стр, стр. 168.

Напомене[уреди]