дук

дук

дук (српски, lat. duk)[уреди]

Именица[уреди]

дук, м

Облици:

  1. ду̀ха, ду̀ка [1]

Значења:

  1. По хришћанском учењу треће лице Свете тројице. [2] [3] Дероње Српски Крстур Фаркаждин Сефкерин[1]
  2. Божански, узвишени дух. [3] Сефкерин Фаркаждин[1]

Примери:

  1. О̏ндак ба̑ца о́раје и прѐкрсти о̀ца, си̑на, ду̀ха — а́мин. Томашевац [1]


Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Речник српских говора Војводине, измењено и допуњено издање у 4 тома, приредили мр Дејан Милорадов, Катарина Сунајко, мр Ивана Ћелић и др Драгољуб Петровић, Матица српска, Нови Сад.
  2. Иван Поповић, Говор Госпођинаца у светлости бачких говора као целине. Београд (САНУ, Посебна издања, књига СLХХV, Одељење литературе и језика, књига1),968,48 стр, стр.45.
  3. 3,0 3,1 Павле Ивић—Жарко Бошњаковић—Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Прва књига: Увод и фонетизам. — СДЗб, ХV,994, 419 стр, стр. 347.

Напомене[уреди]