Арапски језик представља лингвистичку језичку скупину многобројних дијалеката првобитно везаних само за Арабијско полуострво, изузимајући његов северни део, где су егзистирале две другачије говорне заједнице. Северни арапски класични језик се базира на говорима Неџда и Хиџаза, а нарочито на дијалекту племена Курајш. Затим је на њега извршио снажан утицај језик Курана, а потом је значајну улогу одиграло мешање арапских племена при каснијим освајањима у првим вековима по доласку ислама (почетком 7. века н. е.). Као засебан језик, арапски се формирао у 5. веку пре нове ере на просторима Арабијског полуострва, међу многобројним арапским племенима која су већином живела номадским начином живота. Класични арапски језик, односно арапски књижевни језик рађа се у 5. веку, а јасније облике добија у 6. веку. Најзначајнији моменат у развоју овог језика јесте појава ислама у 7. веку н.е. и његово касније ширење на просторима Азије и Африке. Потпуну реализацију класични арапски језик доживео је у преисламској поезији, а нешто касније у муслиманској светој књизи, Курану. С обзиром на то да је курански текст представљао узор језичке чистоте и савршенства, на основу њега је у 8. и 9. веку настала граматичка норма књижевног арапског језика.

У касном средњем веку, а посебно у 18. веку, чистота арапског језика бива увелико нарушена продором дијалектизама, као и страних елемената, персијских и турских. Међутим, већ у 19. веку почиње општи препород арапског света и јачање арапског национализма. У новије доба у арапском свету све се више расправља о проблему двојезичности, тј. истодобној употреби књижевног језика који се употребљава за писање књига, часописа, новина, у судству, законодавству и администрацији; у поезији, говорништву и уметничкој прози; у настави, предавањима, на једној страни, те употреби говорног језика, тј. језика свакодневног живота, на другој страни.

Иако је арапски језик дошао у додир са другим језицима, те неке и потиснуо, његова чистота је ипак сачувана, чак и при усвајању туђих речи. У раније доба примио је нешто речи из хебрејског, арамејског, коптског (и других хамитских језика), а затим нешто из грчког и латинског. Већи број речи преузео је из персијског. Касније је ушло нешто турских речи, а у новије доба енглеских, француских, италијанских и др.

Према подацима из 2010. године, арапски језик говори око 295 милиона говорника, а он је уједно и званични језик 27 земаља. Један је од шест званичних језика Уједињених нација, Арапске лиге и Организације исламске конференције, као и Афричке уније. Малтешки је једини живи европски језик који превасходно потиче од арапског, мада садржи и велики број италијанских и енглеских позајмљеница.

Диглосија

За читав говорни простор арапског језика карактеристична је појава диглосије. Диглосија представља употребу двају варијетета, „вишег“ и „нижег“, при чему „виши“ представља књижевни/стандардни језик, а „нижи“ говорни језик. Арапски језик се дели на књижевни арапски језик, који је изведен из класичног и језик свакодневног усменог општења, који је конкретизован у форми неког од многобројних локалних говора, наречја, дијалеката. Тај локални говор Арапи прво науче у породици и непосредном окружењу, док књижевним/стандардним арапским језиком у одређеној мери пасивно и активно овладају кроз процес ширег образовања и школовања. Поред поменута два, у говорној пракси се јављају разноврсни варијетети међу којима се издваја "посредни" арапски којим се у комуникацији служе образовани Арапи. Књижевни арапски језик, који се у новије време назива стандардним, разумљив је читавом арапском свету од Магреба до југа Арабијског полуострва. То је језик писане, званичне комуникације, језик средстава информисања, језик науке, књижевности, као и ризница богатог духовног и културног наслеђа арапско-исламске цивилизације.