Викиречник:Gramatika arapskog jezika

Izvor: Викиречник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Arapski jezik je semitski jezik i stoga je njegova gramatika dosta slična drugim semitskim jezicima. Nosioci osnovnog značenja jesu konsonanti, dok vokali imaju pomoćnu ulogu u građenju određenih reči. Vokalima se ukazuje na modifikaciju osnovnog značenja reči, njenih gramatičkih kategorija itd. Arapsko pismo spada među najznačajnija i najrasprostranjenija svetska pisma, odmah posle latinice. Upotrebljava se u zemljama islamskog civilizacijskog nasleđa, od Centralne Azije, preko Severne i Centralne Afrike i u jednom periodu u nekim delovima Evrope.

Istorija[uredi]

Kolevkom arapskog pisma smatra se oblast Hidžaza i Nedžda, deo u središnjosti Arabljanskog poluostrva. Ova oblast je bila naseljena mnogobrojnim plemenima koja su za vreme nastanka islama živela u pustinjama nomadskim načinom života. Tragove arapskog jezika nalazimo još u asirskim izvorima iz 9. veka pre nove ere, zatim u aramejsko-nabatejskim spisima u kojima ima i leksičkih i semantičkih arabizama. Klasični arapski jezik nastaje u 5. veku a jasnije oblike dobija u 6. veku. Najvažniji momenat za ovaj jezik je svakako pojava islama u 7. veku i njegovo širenje u Aziji i Africi.

Fonologija[uredi]

Osnovna ideja arapskog alfabeta počiva na principu da jednom glasu odgovara jedan grafem. Klasični arapski ima 28 suglasnika (foneme), uključujući i dva polu-vokala, koji čine arapsko pismo. Takođe poseduje i šest vokala (tri kratka vokala i tri duga vokala). Oni se pojavljuju kao različite alofone, u zavisnosti od prethodnog suglasnika. Kratki vokali nisu obično zastupljeni u pisanom jeziku, iako mogu biti označeni dijakritičkim znacima. Najrasprostranjeniji oblik pisma je kurzivni, koji se odlikuje oblim slovima. On se naziva nesih/neshi pismo. Ono je danas preovlađujući oblik pisma u arapskom svetu.

Diglosija[uredi]

Diglosija je pojava u kojoj zajednica govornika upotrebljava paralelno dve bitno različite varijante istog jezika, u zavisnosti od komunikacijskog konteksta. Diglosija je pojava koja zahvata čitavu zajednicu, a dvojezičnost (bilingvizam) individualna je pojava. Za ceo govorni prostor arapskog jezika karakteristična je diglosija. U arapskom jeziku sa jedne strane stoji književni arapski jezik, izveden iz klasičnog (الفُصْحَى), a sa druge strane je jezik svakodnevnog usmenog govora (العَامِيَة), konkretizovan u formi regionalnih dijalekata. Arapima je maternji jezik upravo taj dijalekat, dok taj književni arapski uče procesom obrazovanja i školovanja. Pored ova dva, u govornoj praksi javljaju se brojni prelazni varijeteti koji predstavnjaju svojevrsnu funkcionalnu mešavinu standardnog varijeteta i dvaju govora u kontaktu.

Sve reči u semitskim jezicima dele se na: glagole, imena i čestice.

Glagoli[uredi]

Glagolsku osnovu arapskog jezika čine tri konsonanta, odnosno radikala. Postoje i glagoli sa četiri ili više radikala ali su oni ređi i netipični za arapski jezik. Osnovnim oblikom arapskog glagola u gramatici smatra se oblik trećeg lica jednine muškog roda perfekta. Pošto se ovaj oblik uzima i kao ime glagola, oni se shodno tome u rečnicima alfabetski ređaju prema trećem licu jednine muškog roda perfekta. Može se reći da ova osnovna forma odgovara infinitivu srpskog jezika.

Arapski glagoli nemaju osnovne vremenske oblike koji bi odgovarali našem prošlom, sadašnjem i budućem vremenu, već se glagol javlja u dva vida, svršenom i nesvršenom, odnosno u perfektu i imperfektu. Za arapski jezik pri konjugaciji karakteristični su posebni oblici za muški i ženski rod u većini lica kao i postojanje duala (dvojine). Perfekat se gradi nastavcima (sufiksima) koji se dodaju na glagolsku osnovu uz prethodno otklanjanje vokala sa trećeg konsonanta. Imperfekat se gradi dodavanjem prefiksa i sufiksa. Kod troradikalnih glagola za građenje imperfekta za prvim konsonantom ne sledi kratki vokal već on nosi sukun, dok je drugi konsonant vokalizovan tzv. karakterističnim imperfekatskim vokalom.

Prvi i treći korenski suglasnici troradikalnog glagola u osnovnom obliku uvek su vokalizovani kratkim vokalom "a", dok na drugom radikalu mogu potencionalno stajati sva tri vokala "a", "i" i "u", pa se ovaj srednji vokal smatra karakterističnim perfekatskim vokalom, na osnovu kojeg se razlikuju tri tipa glagola u perfektu:

  1. فَعَلَ (fa'ala) - izražavaju aktivno dejstvo i mogu biti prelazni
  2. فَعِلَ (fa'ila) - izražavaju aktivno stanje i mogu biti prelazni
  3. فَعُلَ (fa'ula) - izražavaju stalno stanje ili osobinu, uvek su neprelazni

Glagolske vrste[uredi]

Osnovna forma arapskog glagola može se proširivati udvajanjem jednog od konsonanta, produžavanjem nekog od vokala, dodavanjem prefiksa, umetanjem infiksa ili kombinacijom pomenutih mogućnosti. Glagol u svom osnovnom obliku je istovremeno u prvoj glagolskoj vrsti. Počevši od prve glagolske vrste izvode se proširene glagolske vrste sa različitim karakterističnim značenjima. u arapskom jeziku ima 15 glagolskih vrsta od kojih se najviše koristi prvih 10.

Većina ovih vrsta je uzeta iz književnog arapskog jezika
Glagolska
vrsta
Perfekat Značenje Imperfekat Značenje
I kataba on je pisao (pisati) yaktubu on piše
II kattaba on je učinio da (neko) piše yukattibu on čini da neko piše
III kātaba dopisivao se sa, pisao (nekome) yukātibu dopisuje se sa, piše (nekome)
IV ʾaktaba diktirao je yuktibu diktira
V takattaba formirao se yatakattabu formira se
VI takātaba dopisivao se (sa nekim, međusobno) yatakātabu dopisuje se (sa nekim, međusobno)
VII inkataba on je bio napisan yankatibu on biva napisan
VIII iktataba prepisivao je yaktatibu prepisuje
IX iḥmarra pocrveneo je yaḥmarru biva crven
X istaktaba pitao je (nekoga) da napiše yastaktibu pita (nekoga) da napiše

Nepravilni glagoli[uredi]

U arapskom jeziku postoje i nepravilni glagoli koji se dele na: podvostručene, hamzirane glagole, polupravilne, šuplje i krnje.

Podvostručeni glagoli su glagoli čiji oblici imaju isti drugi i treći radikal pri čemu dolazi do udvajanja, odnosno asimilacije ovih dvaju identičnih radikala što dovodi do podvostručenosti konsonanta u pojedinim oblicima.

Hamzirani glagoli su oni koji na mestu jedenog od radikala imaju hamzu. Specifičnost ovih glagola je uslovljena položajem slova hamze u fonološkom i fonetskom sistemu arapskog jezika. U fonološkom pogledu hamza je deo konsonantskog sistema, što dovodi do potrebe njenog zapisivanja u pisanoj formi. Da bi se tumačile osobenosti ovih glagola neophodno je poznavanje pravopisa slova hamze.

Polupravilni glagoli su oni glagoli izvedeni od korena kod kojih se na mestu prvog radikala nalaze poluvokali و ili ي (w ili y). Postoje dve vrste ovih glagola: oni kod kojih je prvi radikal و (w) i oni kod kojih je prvi vokal ي (y). Kod ovih glagola svi oblici perfekatske konjugacije su pravilni jer se za perfekat koriste samo sufiksi.

Šuplji glagoli jesu oni koji su izvedeni od troradikalnog korena, kod kojih se na mestu drugog radikala nalaze poluvokali و ili ي. Za konjugaciju ovih glagola i izvođenje njihovih oblika važno je poznavati zakon o skraćivanju vokala u zatvorenom slogu. Imperativ šupljih glagola obrazuje se bez karakterističnog prefiksa, to jest bez protetičke hamze.

Krnji glagoli na mestu trećeg radikala imaju slabe konsonante و ili ي.

Glagolska imenica[uredi]

Glagolska imenica ili masdar je specifičan oblik sa glagolskim i imenskim svojstvima. Najčešće se određuje kao glagolska imenica. Često se naziva i arapskim infinitivom, jer deo njenih funkcija odgovara infinitivu u srpskom i mnogim drugim indoevropskim jezicima. Svaki troradikalni glagol ima jedan ili više masdara. Što se tiče morfologije, masdar je imenica sa imenskim atributima, dok značenje može da mi bude i imensko i glagolsko. Kada su masdari prelaznog glagola i njegov direktni objekat jedan pored drugog, bez obzira na glagolsko značenje jedne od njih, objekat ne stoji u akuzativu, već sa masdarom obrazuje genitivnu vezu u kojoj je na mestu rektuma. Masdari se dosta upotrebljavaju kao lični glagolski oblik u objekatskim rečenicama, izričnim, namernim i vremenskim. Ovako upotrebljen masdar ekvivalentan je nasem infinitivu. Postoji i veliki broj potpuno poimeničenih masdara koji se ponašaju kao samostalne imenice.

Particip aktivni[uredi]

Označava vršioca radnje bez obzira na njen vremenski aspekat. Po obliku je imenska reč, a značenje mu je glagolsko. Particip aktivni se u mnogim slučajevima i označava kao imenica, tj. poimenčuje se. Kada je upotrebljen glagolski, a odnosi se na ljudska bića, u množini uvek ima oblik pravilne množine muškog ili ženskog roda.

Kod troradikalnih glagola u prvoj glagolskoj vrsti univerzalna formula za građenje participa je :

Množina Jednina Broj/rod
فَاعِلُونَ فَاعِلٌ m.
فَاعِلاتٌ فَاعِلَةٌ ž.

Particip pasivni[uredi]

Particip pasivni je glagolski pridev, kojim se glagolska radnja vezuje za svoj predmet pri čemu se ne ukazuje na vršioca radnje i na njen vremenski aspekat. Kada se odnose na ljudska bića particip pasivni ima sponjašnju množinu muškog ili ženskog roda. Kada se odnosi na životinje i apstraktne pojave, ovaj particip ima slomljenu množinu ili oblik spoljašnje množine ženskog roda.

Za troradikalne glagole prve vrste obrazac građenja participa pasivnog je sledeći:

Množina Jednina Broj/rod
مَفْعُولُونَ مَفْعُولٌ m.
مَفْعُولاتٌ مَفْعُولَةٌ ž.

Svojstveno mu je pridevsko značenje i upotreba, kao i pridecska sintaksa, bilo da se javnja uz imenicu ili kao predikat u rečenici. Kao i particip aktivni, i particip pasivni ima tendenciju poimeničavanja.

Imena[uredi]

Prema arapskoj gramatici, tradiciji, vrste reči su podeljene na tri temeljne grupe: imena, glagole i čestice, kao što je već rečeno. Imena se u arapskom jeziku javljaju u određenom i neodređenom vidu. Neodređeni vid ukazuje na neodređenost imena i morfološki najčešće se obeležava tzv. nunacijom. Nunacija je konsonantska morfema koja stoji na kraju reči „-n”, u jednini mu u zavisnosti od padeža prethodi jedan od kratkih vokala- za nominativ „u”, za genitiv „i” a za akuzativ „a”. Ovaj morfem ima funkciju neodređenog člana. U drugim gramatičkim brojevima poput dvojine i množine, neodređena imena nisu obeležena istim krajnjim morfemom, negde je n odsutan. Postoje i imena pod nazivom nomina diptota, koja u neodređenom vidu ne poseduju nunaciju već se završavaju na kratki vokal. Osnovno obeležje određenosti imena je morfem „al” tzv. određeni član. On se dodaje kao prefiks na ime, prilikom čega se gubi nunacija a određeno ime se završava kratkim vokalom. On ne menja naglasak reči, već bliže određuje ime.

Imena se prema sintaksičkom smislu dele na šest vrsta, a to su:

  1. Imenica (إِسْمٌ)
  2. Pridev (صِفَةٌ)
  3. Broj (إِسْمُ العَدَدِ)
  4. Pokazne zamenice (إِسْمُ الإِشارَةِ)
  5. Odnosne zamenice (إِسْمُ مَوْصُولِ)
  6. Lične zamenice (ضَمِير)

Rod imena[uredi]

Imenice, pridevi i zamenice ralikuju se po rodu. U arapskom jeziku razlikuju se dva gramatička roda, muški i ženski. U zavisnosti od toga da li se odnose na muški ili ženski rod, reči koje razlikuju rod nalaze se u odgovarajuđim oblicima roda. Utvrđivanje gramatičkog roda vrsi se na osnovu značenjskog, upotrebnog i morfološkog kriterijuma. Imenice se dele na one one koje su samo muškog roda, na one koje su samo ženskog roda i na one koje su u uporebi u oba roda.

Imenice ženskog roda[uredi]

Da bi neka imenica bila ženskog roda ona mora da zadovolji određene kriterijume. Najbitniji kriterijumi su: morfološki kriterijum, kriterijum značenja (prirodni rod) i kriterijum ustaljene upotrebe.

Morfološki kriterijum - osnovno obeležje ovog kriterijuma jeste karakteristični nastavak „-at-un”, na primer:

  • كُلِّيَةٌ - fakultet
  • مَدِينَةٌ - grad

Postoji određen broj imenica sa ovim nastavkom koje su zbog svog značenja u arapsko-islamskoj kulturi, muškog roda. Na priimer:

  • خَلِفَةٌ - halifa
  • عَلاَّمَةٌ - učen čovek

Ženskog roda su i imenice koje se završavaju na „ā”, a taj završetak ne pripada korenu reči:

  • ذِكْرَى - sećanje
  • نَجْوَى - san

Imenice koje se završavaju na „-a’u” takođe su ženskog roda, pod uslovom da taj nastavak nije deo korena reči:

  • حَمْرَاءُ - crvena
  • صَحْرَاءُ - pustinja

Kriterijum značenja - pod ovim kriterijumom se podrazumevaju imenice čiji pojmovni sadržaj prirodno ili tradicionalno može biti doveden u vezu sa ženskim polom.

  • أُمٌّ - majka
  • أُخْتٌ - sestra
  • بِنْتٌ - ćerka, devojčica
  • حَامِلٌ - trudnica

Nazivi nekih toponima, pre svega imena gradova, zemalja, ostrva se smatraju ženskog roda jer su deo dvočlane denitivne sintagme u kojoj se na mestu regensa (prvog člana) nalaze imenice opšteg značaja:

  • أَرْضٌ - zemlja
  • بَلَدَةٌ - zemlja, grad
  • جَزِيرَةٌ - ostrvo
  • قَرْيَةٌ - selo

Pri tome prvi član sintagme određuje njen rod. Međutim, neki toponimi zbog svoje neodređenosti u rodu, upotrebljavaju se u muškom rodu. To su uglavnom nazivi država (Jemen se upotrebljava i u muškom i u ženskom rodu). Ženskog roda su i nazivi plemena u preislamskoj Arabiji. Parni delovi i organi tela su takođe ženskog roda. Kao jedninom ženskog roda, gramatičari smatraju sve oblike slomljene ili unutrašnje množine imenica koje se ne odnose na ljudska bića.

Kriterijum ustaljene upotrebe - u ovu kategoriju spada određen broj imenica koje se upotrebljavaju u ženskom rodu, ali se neke od njih ponekad mogu upotrebiti i u muškom rodu.

  • شَمْسٌ - Sunce
  • نَفْسٌ - duša
  • حَرْبٌ - rat
  • دَارٌ - kuća

Neodređeni rod - u arapskom jeziku postoje imenice neodređenog odnosno opšteg roda. Dakle, one ne bi trebalo da razlikuju muški i ženski rod. U praksi nije tako. Često se javlja tendencija imenice neodređenog roda da pređu u muški ili ženski rod. Na osnovu morfološkog kriterijuma daje se prednost muškom rodu. Opšteg roda su zbirne imenice i prave zbirne imenice koje označavaju razumna bića. Nazivi slova arapskog alfabeta su takođe neodređenog roda, mada se upotrebljavaju kao ženski rod.

Broj imenice[uredi]

U arapskom jeziku karakterističan je trodelni sistem broja imenice. Pored jednine (ar. أَلْمُفْرَدُ) i množine ( ar. أَلْجَمْعُ), u sistemu broja imenice arapskog književnog jezika postoji i dvojina (ar. أَلْمُثْنَّى).

Dvojina[uredi]

Oblici dvojine služe da se umesto broja dva iskažu dve jedinke, odnosno dva pojma. Dvojina je zastarela gramatička kategorija koja je skoro iščezla u većini savremenih jezika, u čijim je starijim razvojnim fazama postojala. U govornim dijalektima upotreba dvojine je je dosta smanjena, dok se u književnom arapskom jeziku ona u potpunosti očuvala. Dvojina imena se gradi tako što se na oblike jednine muškog ili ženskog roda dodaju sledeći nastavci:

Nastavak Padež
ـَانِ Nominativ
ـَيْنِ Genitiv/Akuzativ

Kod imenica ženskog roda koje se završavaju na „–at–un” - ـَةٌ,prilikom dodavanja dvojinskih nastavaka takozvano okruglo „t” - ة u pisanju prelazi u „t” - ت na primer:

ženski ženski muški muški rod
Određeni vid Neodređeni vid Određeni vid Neodređeni vid Padež
المَدْرَسَتانِ مَدْرَسَتانِ الكِتَابَانِ كِتابَانِ Nominativ
المَدْرَسَتَيْنِ مَدْرَسَتَيْنِ الكِتَابَيْنِ كِتَابَيْنِ Genitiv/Akuzativ

Nomina diptota sa karakterističnim nastavkom ـَاءُ - „-ā'u” trpi određene izmene, tako što nepostojani konsonant hamza prelazi u poluvokal „w”, a ređe ostaje nepromenjeno. Postoje slučajevi u kojima se dva različita pojma, a koja su čvrsto povezana, konvencionalno označavaju dualom samo jedne od dveju imenica kojima se imenuju.

Množina[uredi]

Množina arapskih imena se javlja u dvama oblicima. U obliku obliku spoljašnje (sufiksalne) i unutrašnje (slomljene) množine. Spoljašnja množina se naziva još i pravilna množina, dok se unutrašnja množina obično zove i nepravilna množina. Neka imena imaju samo spoljašnju ili samo unutrašnju množinu.

Sufiksalna množina muškog roda[uredi]

Za imenice muškog karakteristični nastavci se dodaju na jedninu. Dodavanje određenog člana ne utiče na promenu oblika za množinu. Nastavci za množinu su:

Nastavak Padež
ـُونَ Nominativ
ـِينَ Genitiv/Akuzativ

Javljaju se i imenice muškog roda koje formalno iskazuju oblike množine ženskog roda. Spoljašnja množina se gotovo uvek vezuje za reči kojima se označavaju ljudska bića ili pojmovi vezani isključivo za ljude.

Sufiksalna množina ženskog roda[uredi]

Kod imenica ženskog roda nastavci za množinu se dodaju neposredno na jedninu. Prilikom dodavanja određenog člana reč gubi nunaciju. Kada se imenica završava na okruglo „t”, ono se menja u „-āt-un” - ـَاتٌ. Nastavci za množinu su:

Nastavak Padež
ـَاتٌ Nominativ
ـَاتٍ Genitiv/Akuzativ
Slomljena množina[uredi]

Imenice sa ovom množinom nastaju tako što trpe određene unutrašnje promene. Što se tiče samog građenja množine, ne postoje striktna pravila kao što ne postoji obavezna koorelacija među oblicima jednine i slomljene množine. Shodno tome, preporučuje se da uz oblike jednine imenice zapamtite i njen oblik množine. Na primer:

Množina Jednina
طُلابٌ طَالِبٌ
كُتَّابٌ كَاتِبٌ
كُتُبٌ كِتَابٌ

Neke imenice mogu posedovati i više oblika slomljene množine koji mogu biti podjednako u upotrebi. Ovoj kategoriji množine karakterističan je vrlo izražen smisao zbirnosti.

Deklinacija imena[uredi]

Deklinacija je promena reči po padežima. Arapski jezik odlikuju tri padeža, mada postoji mogučnost da se vokativ izdvoji kao zaseban padež ali za to trenutno nema osnove jer se on razlikuje samo u semantici. Bitno je ne mešati i neizjednačavati arapske padeže sa onima iz evropskih jezika jer oni ne odgovaraju u potpunosti jedni drugima. Padeži u arapskom su:

  • nominativ - ألمَرْفُوعُ
  • genitiv - ألمَجْرُورُ
  • akuzativ - ألمَنْضُوبٌ

Deklinacija imena može biti potpuna (tropadežna) i nepotpuna (dvopadežna). Postoji određen broj imenica i prideva koje se ne menjaju po padežima.

Tropadežne imenice[uredi]

Tropadežne imenice ili nomina triptota poseduju potpunu deklinaciju. To su imenice koje se u neodređenom vidu završavaju nunacijom, poseduju određeni član ili one koje su u ulozi regensa genitivne veze. U govornom jeziku se deklinacijski nastavci ne govore. Ovo se može primeniti i u književnom jeziku kod imenice u pauzalnoj formi, iza nje sledi logički presek u govoru.

Dvopadežne imenice[uredi]

Dvopadežne imenice ili nomina diptota su imenice i pridevi koji se u neodređenom vidu završavaju kratkim vokalom umesto nunacijom. U neodređenom vidu imaju jedan oblik za nominativ, i jedan za genitiv i akuzativ. Ukoliko su u određenom vidu kroz oblik određenog člana ili kao regens genitivne veze ponašaju se kao tropadežne imenice.

Genitivna veza[uredi]

Genitivna veza je način kojim se povezuju imenice u arapskom jeziku. Ovu sintagmu čine dve imenice gde se prva (regens) dodaje drugoj (rektum) i određuje je ovim odnosom. Druga imenica je uvek u genitivu. Regens prave geinitivne veze nikad ne poseduje određeni član već je gramatički uvek određen na osnovu svog statusa ali takođe nema ni nunaciju. Rektum, s druge strane, može biti određen i neodređen. Na osnovu njegove određenosti ili neodređenosti cela genitivna veza se smatra određenom, to jest neodređenom. Na promer:

neodređena genitivna veza knjiga (neke) studentkinje كِتَابٌ طَالِبَةٍ
neodređena genitivna veza kuća (nekog) čoveka بَيْتُ رَجُلٍ
određena genitivna veza knjiga (ove) studentkinje كِتَابُ الطَّالِبَةِ
određena genitivna veza kuća (ovog) čoveka بَيْتُ الرَّجُلِ

Što se tiče padežne promene, samo regens podleže njoj dok je rektum uvek u genitivu. Dvopadežne imenice na mestu regensa imaju tropadežnu promenu. Rod genitivne veze određuje rod imenice u regensu. Imenice koje su u dualu ili u obliku spoljašnje množine gube krajnji konsonant „n“ – ن, koji je karakterističan za ove oblike. Između regensa i rektuma ne može biti umetnuto ništa osim pokazne zamenice koja je vezana za rektum. Sve što se odnosi na regens ide iza rektuma, gde prednost imaju dodaci rektuma, pa zatim dodaci regensa. Postoje i složene genitivne veze sačinjene od dveju ili više genitivnih veza. Kod ovih veza poslednji rektum je u isto vreme i regens za naredni.

Zamenice[uredi]

Lične zamenice[uredi]

Ove zamenice se ubrajaju u određena, nepromenljiva imena. U arapskom jeiku postoji i oblik dvojine ličnih zamenica, kao i posebni oblici za muški i ženski rod u drugom licu jednine. U svom osnovnom i samostalnom obliku javnjaju se samo u nominativu, subjektivna funkcija. U genitivu i akuzativu se javljaju kao zamenički sufiksi. Zamenice mogu biti rastavljene odnosno samostalne ili spojene odnosno prefiksi i/ili sufiksi. Lične zamenice se razlikuju po padežima i u nekim slučajevima u rodu i broju.

Samostalni oblik ličnih zamenica:

Množina Dvojina Jednina Lice
نَحْنَ / أّنا 1. l. m.
أَنْتُمْ أَنْتُمَا أَنْتَ 2. l. m.
أَنْتُنَّ أَنْتُمَا أَنْتِ 2. l. f.
هُمْ هُمَا هُوَ 3. l. m.
هُنَّ هُمَا هِيَ 3. l. f.

Zamenički sufiksi:

Množina Dvojina Jednina Lice
نا / ي/نِي 1. l.
كُمْ كُمَا كَ 2. l. m
كُنَّ كُمَا كِ 2. l. f.
هُمْ هُمَا هُ 3. l. m.
هُنَّ هُمَا هَا 3. l. f.

Zamenički sufiksku upotrebljeni u genitivu su u stvari rektumi genitivnih veza, čiji su regensi druge imenseke reči ili predlozi. U ovom obliku najčešću predstavljaju prisvojne zamenice. Kada zamenički sufiks dodamo na glagolske oblike oni su tada u akuzativu i imaju funkciju direktnog objekta.

Prisvojne zamenice[uredi]

U arapskom jeziku postoje dva tipa pokaznih zamenica. prvi označava bliže predmete, a drugi dalje. Kada stoje ispred određene imenice, pokazne zamenice se ponašaju kao pridevi i slažu se sa njom. Njihova funkcija jeste funkcija subjekta u imenskoj rečenici i subjekta ili objekta u glagolskoj. Pokazna zamenica je jedina reč koja moze da stoji između regensa i rektuma u genitivnoj vezi.

Pokazne zamenice za blizinu:

Množina Dvojina Jednina Rod
هَؤُلاءِ هَذَانِ / هَذَيْنِ هَذَا m.
هَؤُلاءِ هَتَانِ / هَتَيْنِ هَذِهِ ž.

Pokazne zamenice za daljinu:

Množina Dvojina Jednina Rod
أُولئِكَ ذَانِكَ / ذَيْنِكَ ذَلِكَ m.
أُولئِكَ تَانِكَ / تَيْنِكَ تِلْكَ ž.

Ove zamenice u svim padežima imaju isti oblik, pored jednine i množine imaju i dualski oblik koji je promenljiv po padežima.

Odnosne zamenice[uredi]

Odnosne zamenice su nepromenljive po padežima, osim duala, i stoje iza reči koju označavaju. Najviše se upotrebljavaju u sindetskim odnosnim rečenicama.

Pridevske odnosne zamenice:

Množina Dual Jednina Broj
أَلَّذِينَ أَللّذَانِ / أَللّذَيْنِ أَلَّذِي m.
أَللاَّتِي أللَّتَلنِ / أَللَّتَيْنِ أَلَّتِي ž.

Imeničke odnosne zamenice su formalno nepromenljive ali mogu biti upotrebljene u nominativu, genitivu i akuzativu. U nekim slučajevima mogu biti upotrebljene kao pridevske odnosne zamenice.

ko مَن
šta مَا

Upitne zamenice[uredi]

U arapskom jeziku upitne zamenice imaju iste osnovne oblike kao odnosne zamenice ali im je prvobitno značenje upitno. To su:

ko? مَن
šta? مَا
koji/koja? اَيٌّ / أَيَّةٌ

Upitna zamenica مَا može da se nadđe iza predloga pri čemu ima sledeće oblike:

zašto? لِمَا
čime? بِمَا
u čemu? فِيمَا
o čemu? عَمَّا
zašto? عَلاَمَ

Pridevi[uredi]

Pridevi su reči koje označavaju osobinu pojma označenog imenicom uz koju stoje. Nisu samostalni, a u rečenici vrše službu atributa ili dela imenskog predikata. Pridevi rod, broj i padež dobijaju od imenice uz koju stoje. U arapskom jeziku pridevi se uče kao kao samostalne reči. Neretko participi osnovne i proširenih vrsta poseduju funkciju prideva.

hladan بَارِدٌ
dobar صَالِحٌ
pošten عَادِلٌ

Obrazac فَعِيلٌ je vrlo čest kod obrazovanja prideva, mada se iz njega mogu izvesti i imenice.

dugačak طَويلٌ
slavan عَظِيمٌ
lep جَمِيلٌ

Ženski rod prideva[uredi]

Kod najčešćih oblika prideva, ženski rod se gradi dodavanjem karakterističnog nastavka ة

Nominativ Genitiv Akuzativ
ـَةٌ ـَةٍ ـةً

Slaganje prideva[uredi]

Pridevi se sa imenicom koju opisuju slažu u rodu, broju, padežu, određenosti i neodređenosti. Njegove osnovne funkcije su: atributivna i predikatska u imenskoj rečenici. U određenosti i neodređenosti pridevi se slažu u potpunosti sa immenicom. Što se tiče roda, i kao atribut i kao predikat, pridev se slaže sa imenicom. Množine imenica koje se ne odnose na ljudska bića posmatraju se kao jednina ženskog roda. Slaganje u padežu je potpuno kada se pridev ponaša kao atribut uz imenicu.

Komparacija prideva[uredi]

Komparativ i superlativ troradikalnih prideva grade se od univerzalnog pridevskog oblika koji se u arabistici naziva elativ. On predstavlja pojačanje pridevskog značenja. Elati kada je upotrebljen van komnparativne i superlativne funkcije može i samostalno da stoji pri čemu ima oslabljeno značenje, prozitiv.

Oblici elativa:

Rod Množina Dvojina Jednina
m. r. أَفْعَلونَ / أَفاعِلُ أَفْعَلانِ أَفْعَلُ
ž. r. فُعْلَيَاتٌ / فُعَلٌ فُعْلَيانِ فُعَلَى

Komparativ[uredi]

Komparativ u arapskom jeziku se gradi tako što se iza elativa dodaje predlog„od“ - ْمِن, čime se vrši poređenje. Kada elatziv ima funkciju komparativa uvek se nalazi u obliku muškog roda.

Komparativ
أَفْعَلُ مِنْ
  • .أَلطَّالِباتُ أَكْثَرُ مِنْ أَلطَّلِبِينَ
  • Studentkinja ima više nego studenata.

Superlativ[uredi]

U arapskom jeziku superlativ se može graditi na dva načina: genitivnom vezom i atributivnom sintagmom. Superlativ se genitivnom vezom gradi tako što se za regens uzima nepromenljiv elativ a rektum je imenica, koja može biti u određenom genitivu jednine ili u određenom ili neodređenom genitivu množine. Atributivnu sintagmu obrazuju imenica i uz nju atributivno upotrebljen elativ, koje se sa imenicom slaže po svim pravilima slagalja prideva u arapskom jeziku.

Superlativ genitivnom vezom:

Množina Jednina Lica
أَفْضَلُ الطُّلاَّبِ أَفْضَلُ طَالِبٍ m. r.
أَفْضَلُ الطَّالِباتِ أَفْضَلُ طَالِبَةٍ ž. r.

Superlativ atributivnom sintagmom:

Množina Jednina Lice
أَلطُّلاَّبُ الأَفْضَلُونَ أَلطَّالِبُ الاَفْضَلُ m. r.
أَلطَّالِبَاتُ تافُضْلَياتُ أَلطَّالِبَةُ الفُضْلَى ž. r.

Nisba[uredi]

Nisba je pridev koji ukazuje na postojanje nekog odnosa među rečima, odnos pripadnosti, porekla, srodnosti itd. Grade se od imenica ali u novije vreme se grade i od drugih vrsta reči. Ženski oblik nisbe se često koristi u arapskom kao imenica koja se odnosi na koncepte, najčešće odgovara onima koje se završavaju na -izam. Nisba i,a pravilnu tvorbu i izvodi se dodavanjem sledećih nastavaka:

ž. r. m. r.
يَّةٌ يٌ