прљак
прљак
прљак (српски, lat. prljak)[уреди]
Именица[уреди]
прљак, м
Именица[уреди]
прљак, м
Категорије: об.Г.
Облици:
- прљка [1]
- пр́љак [1]
- пр́љак Обреж Нови Карловци Јаково [2] [1]
- пр́љак, пр̀љак Јасеново [1]
- прљака [1]
Значења:
- Дрвени закривљени и зашиљени штап или метални клин којим се буше рупе у земљи при сејању или пресађивању расада. [1]
- Дрвена или гвоздена справа у облику већег ексера којом се раздваја врх љуштике ради лакшег брања кукуруза. [1]
- Дечија игра. Јасеново[1]
Примери:
- У јесен деца и пастири ваде „прљком" из земље кртоласте плодове „мачкурете" чији је плод сличан кромпиру а стабло и цвет сунцокрету. Остојићево [1]
- То̑ је на ко̏жи па само ко̏лко у́ђе пр̏ст у̀ ту ко̏жу — а ту̑ ѐксер и то̑ у̀ве̄к на ру̀ки је. А и̏ма и пр́љак ве̑зан ту̑ око ру̀ке па клима̀та. [3] Тител [1]
- Пр́љак је за̀шӣљен на јѐда̄н кра̏ј и о̏нак мо̏же ле̑по да се ѝзбӯши бу́ша да се са̑ди не̏што. [4] Јаша Томић Сусек Свилош Черевић Турија Надаљ Равно Село Чуруг Госпођинци Жабаљ Каћ Мошорин Бегеч Нови Сад Ковиљ Ново Милошево [1]
- За̀то̄ о̑н та̀ко бр̑зо бѐре, што ѝма пр́љак. [3] [4] Пачир Турија Надаљ Равно Село Чуруг Госпођинци Жабаљ Каћ Мошорин Ковиљ Тител Нови Бечеј [1]
- Чи̏м иза̏ђеш и[з] шко̏ле, о̏ма пра̏виш пр́љак; ако си зароби̏о не̏ки пр́љак, си̏граш пр́љци, иде̑ш та̏мона, бла̏то је. [4] Јасеново Пачир Равно Село Чуруг Госпођинци Жабаљ [1]
- Пр̑љака сам сѝгро. [5] Иланџа Фаркаждин [1]
Референце[уреди]
- ↑ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 Речник српских говора Војводине, измењено и допуњено издање у 4 тома, приредили мр Дејан Милорадов, Катарина Сунајко, мр Ивана Ћелић и др Драгољуб Петровић, Матица српска, Нови Сад.
- ↑ Љиљана Недељков, Пчеларска терминологија Војводине (рукопис докторске дисертације).
- ↑ 3,0 3,1 Гордана Драгин, Из ратарске и повртарске терминологије Шајкашке. — СДЗб, ХХХVII, 1991, 623—708.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 Гордана Галетин, Из лексичке проблематике северне Шајкашке. — ППЈ, 16, 1980, 59—92.
- ↑ Павле Ивић—Жарко Бошњаковић—Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Друга књига: Морфологија, синтакса, закључци, текстови. — СДЗб, ХVIII, 1997, 586 стр, стр. 243, 347.